Da li postoje savršene veze ili su to Potemkinova sela

Sigurno znate one veze gde se dvoje do te mere pretvaraju da je sve u najboljem redu da vam prosto pripadne muka. Ne zbog toga što ne volite da sve bude u redu, nego zbog toga što to deluje toliko nerealno da premašuje i najveću fantastiku

Znamo da fraza Potemkinova sela označava nešto što ne postoji, odnosno, imaginarno je. Istorijat pojma je zanimljiv, ali neka to ostane istoričarima.

Kao što je, kaže predanje koje se ponekad i osporava (sudbina većine predanja), Potemkin hteo da zadivi caricu Katarinu II, praveći kulise od nepostojećih sela i ljudi, tako postoje takva imaginarna sela i u vezama.

Pođimo od toga da možda nikoga ne interesuje šta se dešava između dvoje ljudi. Zar to nije stvar intime?

Sigurno znate one veze gde se dvoje do te mere pretvaraju da je sve u najboljem redu da vam prosto pripadne muka. Ne zbog toga što ne volite da sve bude u redu, nego zbog toga što to deluje toliko nerealno da premašuje i najveću fantastiku. Bude ponekad iritantno, posebno kada se ove vidljive kulise koriste da zasene druge ljude. Reklo bi se da tvorci ovih kulisa imaju potrebu da izazovu zavist, ljubomoru, divljenje i ushićenje okoline, ali obično ispadne pogrešno. To najviše vidimo u žutoj štampi koja obiluje ne baš pristojnim detaljima iz života poznatih. Onih što se zovu celebrity. Te slikani ovde, te slikani tamo, gde razmenjuju strasne poglede i zagrljaje, te ne skidaju ruke jedno s drugog i slično. OK, znamo da adolescenti na ovakav način izražavaju svoju ljubav i nabujalu strast, ali da li ovo odgovara onima koji pretenduju na ozbiljnost?

Velika predstava

Ali, manimo se poznatih. Znamo sigurno one parove koji su do te mere usaglašeni da im se čak spava ili jede baš u isto vreme, što bismo rekli u minut. Divno, verovatno i takvi postoje. Ali, idemo dalje. Puni su priča o tome kako su bili ovde i tamo, uživali jedno u drugom i raskošima svekolikog sveta, pri tome davali jedno drugom reč, kao u najboljem TV šouu u kome niko ne pokušava onom drugom da ukrade pažnju. Ponašaju se kao profesionalni konferansijei – „kaži ti draga, ne, ispričaj ti dragi…”. Već u nekim zrelim godinama jedno drugo zovu nadimcima koji su ipak za intimnije trenutke, ne prestaju da se utrkuju u davanju pohvala jedno drugom. Sve u svemu, poželite da ste bar nekada imali tako idealnu vezu. Ili ne poželite, nego pomislite da je sve ovo samo jedna velika, loše režirana, predstava.

Da ne pomislite da se radi o zavisti, ili nemanju lične intime, bolje je da se zapitate da li biste i vi želeli nešto ovako. Nešto što nema nijednu faltu, nijednu boru koja pokazuje život, nijedan pogrešan nabor od pegle, nikada povišen ton, reč koju biste radije da niste izgovorili, odnos u kome nikada nije trebalo reći „izvini”. Da li su takvi odnosi stvarno mogući?

Divno je biti ponosan na svoje dete u koje je uložena ljubav, nespavanje, podrška, leđa, život. Ali, zar većina roditelja nije takva?

Nisu. Koliko god se trudili, ili što više se trudili da odnos prikažemo ovako, neminovno se nameće poređenje sa pomenutim Potemkinom. Pođimo od toga da možda nikoga ne interesuje šta se dešava između dvoje ljudi. Zar to nije stvar intime? Zar to nije ona divna tiha povezanost dvoje ljudi koji poznaju jedno drugo, nemaju potrebu da zasenjuju okolinu? Zar se to ikoga tiče sem urednika žute štampe i onih pojedinaca i parova kojima je stalo da budu idealni?

Sreća na bilbordima

Ovakvo ponašanje najviše podseća na one porodice koje imaju potrebu da se hvale svojom decom. Divno je biti ponosan na svoje dete u koje je uložena ljubav, nespavanje, podrška, leđa, život. Ali, zar većina roditelja nije takva? A onda se pojavi neko ko priča o vanrednim uspesima svog deteta, blistavoj perspektivnoj karijeri mališe od pet godina koji ide na… dodajte sami. Da li vas to iritira? Da li vam to budi pažnju u smeru u kome oni ne žele? To je onda ipak njihova stvar.

Šta hoću da kažem? Pa to da posle ovako renesansno romantičnih priča stignu one druge koje nas, ako smo zaista ljudi, potresu. Tek, piše da se to dvoje razišlo, samo dva dana pošto je objavljena njihova priča i sijaset fotografija. Ili da su se razveli poznanici sa večere kod zajedničkih prijatelja.

Zbog čega ljudi imaju potrebu za Potemkinovim selima u vezi? Nije to zbog toga da bi nas fascinirali (mada ima i toga) već da bi sami pobegli od istine koja može i te kako da boli

Zbog čega ljudi imaju potrebu za Potemkinovim selima u vezi? Nije to zbog toga da bi nas fascinirali (mada ima i toga) već da bi sami pobegli od istine koja može i te kako da boli. Zbog čega bi neko insistirao tako javno na svojoj sreći, ako je u nju siguran? Ne bi. Bilo bi mu dovoljno da je oseća i deli. Svi smo i te kako svesni tuđe sreće i, nažalost, nesreće.

Zaista nam nisu potrebni bilbordi niti Potemkinova sela da bismo znali kako je kome u životu. Pod uslovom da nas to interesuje i da nam nije važnije da čuvamo i negujemo svoje odnose.

A Potemkin neka ostane mit. Dobro zvuči. Samo kao mit.