Da li je lepo videti te opet – za gorčinu ima vremena, za ljubav ne

Vrte mi se razne pesme po glavi koje bi mogle da iskažu ona osećanja koja imamo kad u životu sretnemo nekoga koga baš nismo čeznuli da sretnemo. Znate već: onu devojku koja je bila glavna zvezda u školi, onog druga koji je bio grub i neumesno se šalio, onu, nazovi drugaricu, koja nam je hladno „skinula” tipa koji je bio baš za nas, onda onu koja nas je „otkucala” roditeljima da pušimo i tako redom. Grehova te vrste i neprijateljstava te vrste ima napretek.

Mudrac

Jedan mudar čovek je rekao kako ljubavi ne moraju da budu obostrane, tj. neko može da ne bude voljen. S druge strane, neprijateljstva su uvek obostrana. Nemoguće je da nekoga baš, baš ne volimo, a da taj neko prema nama gaji topla osećanja. Valjda ljudi prepoznaju emocije onih drugih, pa ne moraju da ih vole, ali ih po pravilu baš ne vole.

Tako smo godinama mogli da napravimo zavidnu kolekciju onih koje niti volimo, niti nas vole. Još ako su nam se uz to i zamerili, ili i mi njima, a i to se događa, nemamo baš svi oreol anđela iznad glave, neprijateljstvu može da se ne nazire kraj . I šta onda biva? Ima li nade za nas, eto jedne pesme? Druga bi bila – da smo se ranije sreli… pitanje je da li bi bilo nešto drugačije, ali je sigurno da ne bi bilo isto.

Mladost

Pođimo od onih situacija u kojima su protagonisti baš mladi, učenici ili studenti, npr. gospodarice tadašnjih diskoteka, dancing queen. Znamo koliko nesporazuma, ali i strasti sa oba predznaka zna da bude u odnosima među mladima. Zadržimo se na neprijateljstvu, ili tihom ratu, kako hoćete. Neko nam je ušao u vidno polje nepozvan, uznemirio nam je auru, doneo po neku besanu noć i tako smo otkrili da nismo baš sveci nego i ljudi koji mogu da ne vole, budu neprijatni, pa i agresivni.

Nekada takvi ljudi probude u nama tako loša osećanja da ih upravo zbog toga još više ne volimo. Teško se ma ko miri sa tim da nije idealan, da je pogrešio, da mu se nešto zamera. E, kada to bude „uz pomoć” nekog drugog, taj drugi pokupi svu gorčinu, neprijateljstvo i nevoljenje. Gledati sebe u ogledalu nije uvek privilegija jer nekad ogledalo kaže istinu. Kao u Snežani i sedam patuljaka.

Zrelo doba

Odrastamo tako sa istom količinom gorčine prema tim nekim nekadašnjim školskim drugovima. Ako i dobijemo neku informaciju o njima, što zbog toga što ljudi vole da pričaju, da ne kažem ogovaraju, što zbog toga što smo bili radoznali i pitali, odmahnemo rukom kao da to nje važno. Pa eto, ono sve što znamo o njima može da nas obraduje ili oneraspoloži. Zavisi u kojoj meri smo još uvek ljuti i u kojoj meri je događaj pokazatelj napredovanja ili nazadovanja nekadašnjeg „neprijatelja”. Naravno, zavisi i od toga da li pamtimo samo dobre stvari ili smo ono što se ispravno zove „zlopamtilo”.

Ispravljanje grešaka

Držeći se toga da smo uvek u pravu, gubimo mogućnost korekcije. Dozvolićete da se ljudi i te kako menjaju i da ni mi više nismo isti. Sazrevanje donosi promene, ne baš tako korenite. Ali tužibabe mogu da postanu profesionalci koji se bave dušom, kradljivci tuđih mladića – lojalni supružnici, a lepotice mogu da izgube na sjaju i lepoti i pretvore se u jednu od nas.

I gle čuda, na ulici nakon nekoliko dekada ugledamo nekog od „tih”. Hm, stati ili ne stati? Da li reći kako je lepo videti te opet, ili okrenuti glavu, kao baš je izlog zanimljiv. A možda je neko od onih Saša iz voza, neko od onih gde vozovi idu kroz Podlugove ili neko ko nas podseća na april u Beogradu. Mudro je stati, pod uslovom da i taj neko stane. Najčešće se ljudi ne sećaju, ili zaista nemaju u znanju činjenicu da su nas nečim povredili ili unesrećili u tim godinama.

Možda ruke šire u zagrljaj i pitaju se gde su nestali drugovi kao rasuti biseri. Hoćete na kafu (i tebe sam sit kafano), neki zalogajčić (Moon river), da li su vam živi roditelji, a ona tetka koja je pravila najbolju pitu od duleka (al’ se nekad dobro jelo), s kim živite, imate li decu, gde radite, šta volite, koga volite, da li uopšte volite?

Ni traga onom neprijateljstvu i negativnim osećanjima.

Nepopijena kafa

I šta ćete onda? Ako ste dovoljno mudri i dovoljno introspektivni pa zavirite u svoju dušu, prihvatićete taj poziv, dati broj telefona i pokušati da ne razmišljate o tome šta je bilo. Bilo je, tada i tamo, sa vama dvoma koji niste isti, ali imate sličnu prošlost koju delite. Naravno, možete da nosite i dalje neraspakovan svežanj negativnih osećanja, ali će vam na kraju biti teško. Čemu? Nemojte reći da dolazite za pet minuta, nećete reći istinu. Ili ste tu ili niste.

Nemojte da vam sve jeseni budu tužne i zaista ne dozvolite da bude ke sera sera. Ovo je sada ili nikada jer možda se više nećete sresti. U ovom zahuktalom i ne baš milosrdnom svetu dobro je naći vremena za još jednu šansu i još jedan retki zlatni dan. Šta je bilo bilo je (yesterday) i jedino što nam je potrebno je ljubav. Dobro, ne moramo da budemo najbolji prijatelji, ali možemo da zakopamo ratne sekire. Niko od nas nije toliko bogat da može s lakoćom da odbije kafu od nekoga s kim je delio klupu, učionicu, predispitnu tremu, profesore (studentski život je lep), pa i osećanja sa negativnim predznakom.

Dakle, ako je pitanje da li hejterski odnos može da se zameni koliko-toliko prijatnim, može. Zavisi od nas i one druge strane. Dovoljno je da mi učinimo nešto, život teče dalje. Jer to davno beše i nikako ne treba da bude crying time.

Bude tužno kad se s proleća setimo starih drugova, kuće na obali mora, a nemamo s kim da podelimo. Vreme odnosi jednog po jednog, u neizbežno, u inostranstvo, u svoje zatvorene živote. Za mržnju uvek ima vremena, nema za lepa osećanja.

Ne dajmo se, ma kako se zvale.