zivotno-iskustvo
Da li je lakše biti u klimaksu ili u pubertetu - To sam ja
klimaks i pubertet

Da li je lakše biti u klimaksu ili u pubertetu

Osoba u pubertetu i osoba u klimaksu. Nije lako ni jedno, ni drugo stanje, ali prođu oba. Samo je važno da se odnosi dve tako ranjive osobe u ovim trenucima ne izgube

Nikada ne bih menjala klimaks za pubertet, kaže jedna dama u svojim skoro pedesetim godinama. Ju, reći ćete, kako to?

Da li se sećate svog puberteta? Pa, ruku na srce, nije to bilo baš najsrećnije doba, kako za nas, tako i za naše roditelje.

Teško je biti dete

Pođimo od nas: porasli smo, ruke i noge neproporcionalne telu, telo kao džemper broj veći ili broj manji, bubuljice, roditelji koji nas nerviraju do maksimuma i malo više. Buljenje u ogledala, sva ogledala u kući, uključujući ulazna vrata od zgrade, sve izloge pored kojih se prolazi.

Pa onda, sušenje lica talkom ili puderom, razni preparati za negu kože koji postoje na tržištu. Potom, kosa koja se masti, masti, sačuvaj bože. Pa nas onda niko pod kapom nebeskom više ne razume, kao da govorimo drugim jezikom.

O, kada ću da napunim 18 godina, da odem od kuće, pitanje je većine mladih u pubertetu

Roditelji gnjave, prigovaraju, teraju nas da učimo, idu kod razredne svaki čas, broje neopravdane, „škrtare” na džeparcu. O, kada ću da napunim 18 godina da odem od kuće, pitanje je većine mladih u pubertetu. A i u društvu me malo ko razume. Ili slušaju neku „levu” muziku, ili gledaju „leve” filmove, ili… šta god je „levački”. A i matorci slušaju neku čudnu muziku, imaju neka čudna sećanja i ponašanja i uopšte, čudni neki matorci.

Još traže i da sređujemo sobu, nameštamo krevet, ne svađamo se sa braćom i sestrama, dolazimo kući na vreme koje oni određuju, ne puštaju nas same na letovanje, sve same nepodopštine. Kao što reče jedna devojka, sva u suzama: „Vi ne znate koliko je teško biti dete.” Znamo, naravno. Jeste bilo davno, ali pamtimo.

Nije šala

A klimaks? I to dobro znamo, i nešto je vremenski bliže od puberteta. Složićemo se da nije baš najprijatnije doba u našim životima. Vrućina, suva koža, kosa koja nema više sjaja, nokti koji gube lepotu nokatne ploče, stanja plakanja bez povoda, nesanice za vreme kojih ne znamo šta bismo sa sobom.

I povrh svega, činjenica da više nikada neće biti isto, nekako vuče na onu drugu stranu u kojoj počinjemo da se poredimo sa mlađim ženama, tugujemo za prošlošću koju nismo koristili do kraja, ili bar ne onako kako bismo iz ove perspektive, podvlačimo razne bilanse svog života.

Godine donose osećanje sigurnosti. Nije više važno šta će reći roditelji, niti koju muziku slušaju prijatelji

Gledamo da bilans ne bude baš negativan. Istini za volju, bilans zavisi od naših očekivanja od života i još više od naših ulaganja u sopstveni život. Nekad se život i poigra sa nama, ali u većini slučajeva zavisi kako od ugla gledanja, tako i od balansa koji pravimo sami. Dakle, nimalo lak zadatak.

Zbog čega je onda lakše biti u klimaksu nego u pubertetu? Ako jeste, nisam sigurna. Verovatno zbog toga što godine donose osećanje moći, sigurnosti. Osećamo se stabilnije, sigurnije, moćnije, suverenije. Nije više važno šta će reći roditelji, niti koju muziku slušaju prijatelji. Niko nas ne tera da spremamo sobu i krevet. Ne moramo u školu.

Umemo da izađemo na kraj sa kosom, kožom, imamo šminku i frizera, masera, negu, svoj novac i status u društvu. Ogledalo je i dalje jedan od najvažnijih rekvizita, ali se sada ogledamo na drugi način.

E, „ali” ipak sreću kvari. Znate kako izgleda sudar dva brza voza? Da, baš tako. Jedan u kome je mlada osoba u pubertetu i drugi u kome je ne baš tako mlada osoba u klimaksu. Buuum! Teško je reći kome je gore, jer nikome nije dobro. Svako vuče na svoju stranu, obe strane su vrlo povređene, osećaju se izdano, nedovoljno shvaćeno, podržano, uvaženo. Izgubi se za trenutak osećaj bliskosti toliko karakterističan za odnos majke sa detetom.

Oboje su u istim ulogama, ali su scenografija, kostimografija, muzika i režija različite. Čak i glumci nisu isti, niti će ikada više biti isti. Pri tome su oboje beskrajno tužni i svako tuguje u svojoj usamljenosti i osećanju otuđenosti i odbačenosti.

Roditelj je stariji, trebalo bi da bude i razumniji. Kažem, trebalo bi. Nije uvek tako, nažalost. Dešava se da se započne rat

Roditelj je stariji, trebalo bi da bude i razumniji. Kažem, trebalo bi. Nije uvek tako, nažalost. Dešava se da se započne rat, jedan od onih neumoljivih, koji vodi opštem iznurivanju i ranjavanju. U tom ratu nema pobednika. Zbog toga sasvim razumem reči dame spočetka priče.

Da dodam, nije lako ni jedno ni drugo stanje, ali prođu oba. Srećom. Samo je važno da se odnosi dve tako ranjive osobe u ovim trenucima ne izgube. Važno je zbog toga što život ide dalje i iz neke druge perspektive ovo izgleda manje dramatično, da ne kažem da ponekad bude predmet šala kada se porodica okupi.

Posebno kada dođu unuci i kada majka zna šta njenu decu čeka kada njihova deca uđu u pubertet. Tada će moći da bude hladne glave, mudra i da ponudi pomoć pre svega detetu, jer će ga verovatno jedino ona, iz detetove perspektive, razumeti.

A ko je nju razumeo u periodu njene krize, u godinama koje su iza nje?