Čulo sluha – zvuk, orijentacija, stabilnost, komunikacija

Čula nam služe za osećaj života i sve dok ih ne izgubimo nismo ni svesni da su ona tu i da postoje.

Kroz evoluciju se kod čoveka razvilo pet čula: sluha, vida, dodira, mirisa i ukusa. Sva čula su podjednako bitna za čoveka, sva su važna i svako je za sebe nezamenjivo.

Čula, sama po sebi, predstavljaju organe ili više organa koji imaju sistem opažanja spoljne sredine, sredine u kojoj živimo i koja nas okružuje – i, to bi bila definicija čula.

Čula nam omogućavaju komunikaciju sa spoljnom sredinom, primaju informacije iz spoljne sredine i te informacije plasiraju u naš mozak koji ih obrađuje i odgovara na određen način. Neverovatno… Sve se to radi, a da mi nismo ni svesni toga. Čula menjaju energiju okoline i omogućavaju nam prilagođavanje i opstanak u prirodi.

Sva čula su deo nervnog sistema, to su spoljašnji tragači nervnog sistema koji prerađuju informacije i nervnim putevima ih šalju u mozak.

Dele se na čula koja nemaju direktan kontakt sa spoljašnjim objektom –miris, vid i sluh, i čula koja imaju direktan kontakt sa spoljašnjim objektom – dodir i ukus.

Lociranje zvuka

Čulo sluha predstavlja uvo. Čovek ima dva uva. Zašto?

Razlog je u tome što zvuk kruži oko nas, uvo ga hvata i locira, a da bi lociralo sa koje strane dolazi – potrebna su nam dva uva. I to nam upravo daje orijentaciju u prostoru, a pošto su čulo sluha i ravnoteže jedno čulo, omogućavaju nam i stabilnost. Pa su tako ljudi koji slabo čuju nestabilniji i pomalo dezorijentisani u prostoru.

Uvo je podeljeno na spoljašnje, srednje i unutrašnje uvo. Spoljašnje uvo čine ušna školjka i spoljašnji ušni kanal. Njegova funkcija je da prikupi i koncentriše zvučne talase prema srednjem uvu.

Srednje uvo čine bubna opna, slušne koščice, bubna duplja, mišići srednjeg uva i mastoidne ćelije. Putem Eustahijeve tube povezano je sa ždrelom, što je bitna karakteristika za ventilaciju srednjeg uva.

Unutrašanje uvo čini vestibulokohlearni aparat ili aparat sluha i ravnoteže koji čine jednu celinu. Od tog aparata polazi živac, koji ima isti naziv, i dolazi u delove mozga koji obrađuju informacije prenesene putem ovog živca.

Uvo registruje zvuk koji je mehanički talas i pretvara ga u električni signal koji putem slušnog živca dolazi do mozga i u delovima mozga se dešifruje i daje nam osećaj sluha.

Uloga uva je da registruje i lokalizuje zvuk, odnosno uvo koje je okrenuto prema izvoru zvuka ranije registruje zvuk od drugog uva, to jest bolje ga čuje. Takav signal se obradi u mozgu i dobijamo informaciju o lokaciji zvučnog izvora.

Mozak predstavlja centralu slušnog sistema. Mozak obrađuje električne signale koje dobija putem slušnog živca i na osnovu toga daje nam doživljaj čujenja.

U prethodnom delu teksta napisali smo da uvo reaguje na mehaničke talase, odnosno zvuk, i pretvara ga u električne talase. Naše uvo reaguje na određeni raspon zvuka ili određenu frekvencu zvuka koja se meri u hercima, pa je to raspon od 16 do 20. 000 Hz. Preko toga i ispod toga naše uvo ne reaguje. Ljudski govor je u frekventnom opsegu od 500 do 4000 Hz.

Kako čujemo

Uvo kao čulo funkcioniše tako što prikupi zvuk iz spoljašnje sredine, prenese ga do bubne opne koja kompenzuje i komprimira zvuk i koja zavibrira.

Vibracije bubne opne zatresu slušne koščice koje svojim oscilacijama izazivaju poremećaj pritiska na membrani čula sluha.

Tečnost unutar čula sluha izaziva kretanje sitnih treplji zaduženih za određenu frekvencu, koje izazivaju električni signal koji se putem živca prenosi do delova mozga gde se isti otpakuje i dešifruje, i mi tada imamo osećaj da čujemo.

Kad delovi tog sistema tokom vremena, od povreda ili starosti, oslabe ili izgube funkciju – sluh slabi, pa je potreban jači stimulans, odnosno jači zvuk da bi se sistem aktivirao.

U takvim slučajevima su nam potrebni pojačivači zvuka ili s vremenom sluh toliko oslabi da ulazimo u svet tišine koja za sobom povlači i gubljenje mnogih kognitivnih sposobnosti. A čovek bez sluha je kao kamen na dnu mora – sam.