Čuda

Ima mnogo čuda na ovom svetu. Neka su manje, a neka više čudna. Neka nas obraduju, neka razočaraju

Gledam pre neki dan na TV-u dokumentarac o Crvenoj zvezdi kad je postala prvak Evrope u fudbalu, i shvatim koliko je muškarcima dobrooo! Desetine hiljada ljudi ozarenih lica, neskrivena radost, skakanje, grljenje, ljubljenje s nepoznatima kao sa braćom, iskreno srećni s podignutim rukama, kao da je ceo svet njihov.

Onda slede izjave i navijača, i igrača, svi kao u transu od radosti, dele istu emociju, nema foliranja. Kako mi žene nismo smislile neku zajedničku tačku, nešto što će nas povezivati i pozivati na radost?

Mi se uglavnom ujedinjujemo kad je neka muka na vidiku – da priskočimo u pomoć, da utešimo, da razumemo, da patimo zajedno s nekim… Valjda i vaspitanje ima veze s tim. Uvek se od devojčica očekuje da lepo i kulturno sede, da ne vrište i ne skaču, da slušaju, da pričaju tiho i milo… Kao da nam nije dozvoljeno da se opustimo. Nikada.

Kad nemam odgovor na neko pitanje, uvek kažem da je čudno

Čudno?

Kad nemam odgovor na neko pitanje, uvek kažem da je čudno. Tako dajem sebi vremena da smislim ili odgonetnem nešto.

Realna čuda

Kad sam kao mala pala s mosta visokog deset metara, dobro se ugruvala i zaradila doživotni ožiljak na nozi, ali ništa nisam slomila, svi su ponavljali „to je čudo, čudo”. Kako je moguće da neko padne s tolike visine i preživi bez ozbiljnog invaliditeta… Godinama sam se pitala kakvo čudo me je spasilo i šta to treba da znači.

Uvek sam verovala u čuda. Ne bilo kakva, nego u neka realna. Kad ne naučim neke lekcije, a nastavnik će da pita i mene preskoči, to proglasim za tako neko srećno čudo. Kad sedim na golom betonu i ne bude mi ništa, i to zovem čudo.

Moja mama je često znala da kaže za moju frizuru: „Na šta ličiš, kao čudo iz bajke”. To je značilo da joj se ne sviđa, da je neuredno, da sam čupava… A ja samo terala modu.

Moja mama često je znala da kaže za moju frizuru: „Na šta ličiš, kao čudo iz bajke”

Zrno optimizma

Pre neki dan, kod frizera, ulazi žena i pita da li može da dođe samo na pranje kose jer sutra ide na parastos. Ne mora feniranje, samo pranje. Ja gledam u čudu, ne verujem šta čujem, ali kaže nije za parastos frizura, nego samo da joj je čista kosa.

Jedna moja je ovih dana kukala što nema šećera, pa ne može da jede jagode. Navikla da ih jede s pavlakom i šećerom. Prvo sam se čudila, ali onda shvatim da imamo različite ukuse i da to nije čudno, već samo drugačije.

Ima mnogo čuda na ovom svetu. Neka su manje, a neka više čudna. Neka nas obraduju, neka razočaraju. Nešto nepredviđeno, neočekivano, često razbije rutinu svakodnevice i natera nas na ekstra promišljanje.

Prijatelji mojih roditelja živeli su kao podstanari godinama u malom stanu i igrali Loto više od deset godina. Stalno su ponavljali da treba da budu uporni i da ne odustanu i da će se čudo dogoditi.

Dogodilo se. Kupili su stan.

I dalje verujem u čuda!

Tu spava zrno optimizma.