Crni petak

„Beograd je svet”– taj zaključak, sa velikom tugom, možemo da stavimo na naslovne stranice svih novina ovih dana, s obzirom na poražavajuće slike iz robnih kuća, ispred kojih u redovima stoje poslušni građani kako bi ušli unutra, u prave gladijatorske arene savremene supermarket kulture, da se uz guranje, batine, otimačinu i vrisku domognu stvari na popustu. Iste scene mogli smo da vidimo i u samoposlugama gde su se ljudi tukli oko bataka i jogurta – scene kakve se događaju u svim razvijenim zemljama sveta u kojima je rat potrošača oko kupovine sa popustom postao neka vrsta instant zamene za lečenje svih frustracija koje malom čoveku donosi savremena superkontrolisana civilizacija.

Kad se malo samo izmaknemo iza ove globalne pomame koja se, da se ne lažemo, slavi u medijima kao fantastična ludnica Crnog petka, kao vrhunska zabava plebsa koji se otima oko mrvica kojima „ističe rok trajanja”, teško je oteti se utisku da su ove scene u stvari ništa drugo nego morbidni globalni i superdirigovani rijaliti program, neka vrsta eksperimenta – projekat kontrole uma u kome svake godine učestvuje sve više ljudi koji su izgubili moć rasuđivanja.

Sam termin Crni petak ima morbidno značenje po sebi. Šta može biti lepo i veselo u crnom danu, ali u civilizaciji koja slavi crnilo i mrak, crni dan je praznik.

Istorija termina Crni petak vezuje se za krah berze zlata 1869. godine u Americi. Najčeće objašnjenje termina je da su prodavci, koji su cele godine poslovali u minusu (odnosno u crvenom), odlučili da pred kraj godine naprave rasprodaje kako bi se finansijski povratili i ušli u plus – to jest u crni registar. Po jednoj legendi, Crni petak bio je dan kada su, u devetnaestom veku, na južnim plantažama u Americi robovlasnici mogli sa velikim popustom da kupuju robove, dok novija istorija beleži taj dan 1950. godine u Filadelfiji kao crni dan, kada su horde fudbalskih navijača, turista, kupaca i lopova preplavile grad i napravile haos. Osamdesetih godina prošlog veka veliki trgovački lanci uspeli su da od Crnog petka naprave radosni dan za malog čoveka – koji po sniženim cenama može da kupi sve što mu ne treba.

Ali u Crnom petku, u stvari, nije reč o popustima, nego o grabljenju – kao da se grabi više života, i više prostora. Radnje i redovi, samo su metafora.

Vuk Karadžić je zabeležio, međutim, jednu od najcrnjih kletvi u srpskom jeziku – „doći će i njemu crni petak”.