Četvrt veka Čokolade i nova priča o Vijan iz pera Džoane Haris
Priči o Čokoladi nikad kraja! Džoani Haris, svetski poznatoj bestseler književnici, ova godina protiče u znaku obeležavanja važnog jubileja – 25 godina od objavljivanja romana Čokolada, koji je promenio njen život i oplemenio živote mnogih čitalaca širom sveta.
Već 2000. godine po romanu je urađen istoimeni film sa Žilijet Binoš i Džonijem Depom u glavnim ulogama. Film se i danas prikazuje, gleda i voli. A za maj 2025, povodom četvrt veka od izlaska filma, Džoana Haris najavljuje izlazak novog romana o Vijan Roše, u kome ćemo saznati kako je stekla veštinu pravljenja čokolade i šta ju je nateralo da po ciči zimi sa ćerkom dođe u zabito francusko selo.
Novi roman o Vijan i njenoj prošlosti
Glavni lik knjige Čokolada (Chocolat) razvijao se do sada u još tri romana: Crvene cipele (The Lollipop Shoes), Breskve za oca (Peaches for Monsieur le Cure) i Kradljivica jagoda (The Strawberry Thief), koje je kod nas objavila Laguna.
Ali sada, četvrt veka posle prve priče o mladoj i nezavisnoj Vijan Roše koja pravi čokolade neodoljivih ukusa, Džoana Haris odlučila je da napiše još jedan roman, koji će se vratiti unazad, i razotkriti događaje koji su prethodili dolasku glavne junakinje i njene ćerke u nepoverljivo i konzervativno francusko selo. Taj novi roman zvaće se samo tako, Vijan (Vianne) i govoriće o procesu u kome Vijan ponovo gradi sebe, nastojeći da se oslobodi uticaja svoje majke.
„Ljudi u mojim knjigama, kao i u životu, uvek su proizvod sopstvene prošlosti, i uvek im je teško da žive posle izbora koji su ih napravili takvima kakvi su”, kaže Džoana Haris i najavljuje izlazak romana za maj 2025.
Predsednica udruženja od 12.000 članova
Danas je Džoana Haris profesionalni pisac sa 20 romana prevedenih na oko 50 jezika, s bezbrojnim književnim nagradama i dva važna britanska ordena, a trenutno je u drugom mandatu predsednica zvaničnog udruženja pisaca Ujedinjenog Kraljevstva koje ima 12.000 članova. Ali nije oduvek bilo tako.
Čokolada je bila treći roman koji je Džoan Haris napisala. Prethodna dva imala su skroman uspeh. Agent je smatrao da je njen novi rukopis, priča o lepoti i moralu, vrlo staromodna i da ne može biti komercijalna, a izdavač se dvoumio da li uopšte da objavi Čokoladu.
Džoana Haris je ispričala da su pre odluke o objavljivanju knjigu odneli na Sajam knjiga u Frankfurtu, gde su je prepoznali, i odmah otkupili u desetak zemalja. Tako je Čokolada prvi put svetlo dana ugledala u italijanskom prevodu, a tek šest meseci kasnije u Engleskoj, na jeziku na kome je napisana.
Osećala se kao rok zvezda
Tokom tih šest meseci knjiga je postala toliko popularna u Italiji, da Džoana Haris kaže da se na turneji osećala kao rok zvezda.
Kad je knjiga izašla u Engeskoj, desila se ista svar.
„Nije bilo reklame, nije bilo postupnosti, vremena da se naviknem. Odjednom su svi čitali i pričali o toj knjizi. Niko nije razumeo kako se to desilo”, kaže Džoana Haris.
Godinu dana kasnije, bio je gotov i film.
„Uspeh nije bio trenutak olakšanja, već velike napetosti. Bilo je kao da sam odjednom dobila na lutriji. Morala sam da donosim mnoge odluke, a najteža je bila šta da radim sa svojim poslom profesorke francuskog jezika, koji sam radila prethodnih 15 godina”, kaže Džoana.
Mediji su hteli priču o Pepeljugi
Stvar je eksplodirala kad je film nominovan za Oskara. Džoana je tada bila u Londonu i sređivala neke poslove sa izdavačem. Ogroman broj novinara došao je pred njenu kuću u Jorkširu. Navaljivali su na njenog muža da izađe i nisu mu verovali kad je rekao da ona nije tu. Kad je on poveo njihovu ćerku u školu, novinari su išli za njima.
„I da sam bila tu, ne bih imala šta da im kažem, jer na to nisam bila navikla. Nikada pre toga nisam dala intervju ili izjavu za medije.”
U svemu tome najviše ju je pogađalo što su je opisivali kao Pepeljugu koja je došla niotkud, kojoj se slučajno desilo da ubode pravu stvar.
„A nije bilo tako. Knjiga je rezultat mnogo, mnogo godina rada, pokušaja, i truda, i neuspeha, i rada. Ali niko to nije želeo da čuje, svima se više sviđala priča o Pepeljugi.”
Roman Čokolada napisala je u dahu, za četiri meseca, znajući svakog dana šta sledi, jer, kako sama kaže, „većina pisanja ne dešava se za radnim stolom, već se dešava u vašoj glavi dok radite druge stvari.”
Deda Englez i deda Francuz
Džoana Haris svakako nije bila Pepeljuga. Stekla je zavidno obrazovanje na Kembridžu, i potom predavala francuski. Rođena je 1964. u Barnsliju u Jorkširu, u mešanoj englesko-francuskoj porodici.
Deda po ocu bio je Englez, i držao je prodavnicu slatkiša u prizemlju kuće na čijem spratu je ona s roditeljima živela do svoje treće godine. Deda po majci Francuz, bio je učitelj, imao je puno knjiga. Često boraveći kod dede i babe u Francuskoj, naučila je da čita prvo na francuskom. Tako je Agatu Kristi čitala prvo u francuskom prevodu, da bi tek kasnije shvatila da je ona engleski pisac.
Roditelji su joj se upoznali u Engleskoj, gde su oboje predavali francuski. Bili su obrazovani ljudi, pa je Džoana odrasla okružena knjigama i pričama.
Ura, imaću svoju radnu sobu!
Ali, kad je završila fakultet i udala se, nije joj ni padalo na pamet da pokuša da bude profesionalni pisac. Džoana kaže da u Engleskoj, čak i oni pisci koji se opredele da budu ful tajm pisci, vrlo malo zarađuju.
Prve tri knjige Džoan Haris napisala je na malom laptopu (koji je mogao da stane u tašnu), sedeći na podu dnevne sobe, okružena ćerkinim igračkama, jer tada nisu imali dodatnu sobu u kojoj bi ona mogla da radi.
Posle Čokolade, ipak je prestala da radi u školi, i s porodicom se preselila u veću kuću, ali su ostali u istom mestu u Jorkširu, u kome je ona i rođena.
„Rekla sam – ura! Imaću svoju radnu sobu. Ali to je trajalo kratko vreme. Jer, kad radite od kuće, i muž vam radi od kuće, i roditelji vam žive na kraju uličice, ljudi su stalno svraćali, ne shvatajući da ono što radim trpi ako se proces prekine.”
Svi smo napravljeni od priča
Tada joj je muž sagradio baštensku kućicu u dvorištu. U njoj ima veliki pisaći sto, a oko sebe ima sitnice koje nose male priče u sebi. Tu je zanimljivo kamenje koje je donela s raznih putovanja, pa i kamenčić iz peščanog dvorca koji je pravila na plaži s ćerkom kad je njoj bilo deset godina. Tu je mesingana žaba koja je stajala na stolu njenog dede u Francuskoj. Iza nje je velika zastava Havaja.
„Svi smo napravljeni od priča. I mislim, kad hoću da pišem priče, treba da sam njima okružena. Ali ponekad preterujem. I udata sam za muža koji povremeno pogleda sve te stvari i pita: Zar ovo ne bi trebalo pobacati?”
Bašta u kojoj je njena radna kućica sad je malo zapuštena. „Više liči na divljinu”, kaže Džoana Haris. Od 2020. godine Džoana se borila i izborila s kancerom, pa je baštu malo zapustila.
Ženska snaga ne dolazi uvek u istoj formi
Nešto od iskustava te borbe, kombinovano s njenim sećanjima na rad u školi, našlo je svoje mesto u njenom romanu Narrow Door iz 2023. To je priča o nastavniku latinskog koji ne voli imejlove, ne voli bele table i druge inovacije, a dobija direktorku, prvu ženu na čelu engleske tradicionalne internatske škole koja postoji već 500 godina.
I Narrow Door je priča o jakoj ženi, o čemu ona kaže: „Snaga je vrlo subjektivna stvar. Ne dolazi uvek u istoj formi. Postoji unutrašnja snaga, postoji otpor, sposobnost da se preživi…”
Najzanimljiviji susret sa ženskom snagom Džoana je imala na jednom od svojih najinteresantnijih putovanja, koje je došlo nakon što je posle Čokolade, na insistiranje izdavača, pristala da napiše kuvar, ali tako da sav prihod ide za lečenje spavajuće bolesti u Kongu.
Vidiš da magija postoji
Tamo je upoznala jednu staricu od 90 godina, koja je došla s bolešću u drugoj fazi. Lek je primala kroz infuziju, tokom nedelju dana. Džoana je sedela kraj njenog kreveta i slušala njene priče. Onda su njena deca i unuci dolazili da je obiđu. Mislila je da su dolazili da je podrže, a oni su joj govorili: „Bako, zašto traćiš vreme ovih ljudi, zašto prosto ne legneš i umreš?” A ona im je odgovarala: „Ne, ja ću ovo preživeti.”
Starica je pitala Džoanu čime se ona bavi, ali joj je bilo teško da shvati šta je to, jer sama nikada u životu nije videla knjigu. Zato je rekla da to mora da je nekakva magija, pošto je ta knjiga obezbedila doktore, lekove i brodove koji su te lekove doneli. Džoana je pokušala da joj objasni, ali na kraju, kad se izlečila, starica je rekla:
„Vidiš da magija postoji. Magija kakvu ja razumem i ona koju ti praviš svojom knjigom srele su se na ovom mestu.”
Zaista, mnogo te suptilne literarne magije ima u knjigama Džoane Haris. A tu je i magija mirisa, koju ona prenosi na svoje likove. Jer, Džoana Haris ima sinesteziju, stanje koje čini da može da oseti miris boje. Određene boje nadražuju centre za miris. Tako, kad gleda u crveno, ona oseti miris čokolade.