Čemu služe bele laži
Ne škode nikome, trenutno rešavaju problem, sprečavaju neugodnosti, svakoga ostavljaju sa utiskom da je sve u redu, niko nije osiromašen, nikome nije uskraćena informacija od životne važnosti
Da vas pitam da li ste baš uvek u životu govorile istinu i samo istinu, većina bi automatski rekla „da”. Ali, nije baš tako, i to znamo i vi i ja. Koliko je puta svaka od nas držala telefon i vrlo mirno rekla: „Ma ne, naravno da me ne zamaraš”, a u sebi mislila „koji smor od žene”. Ako ćemo pravo, sve ovo ne odgovara istini.
Uče nas da govorimo istinu od kako znamo za sebe. „Jesi li popila mleko?”, pita majka. „Jesam”, kaže devojčica, sigurna da mama nije videla tragove prosutog mleka u sudoperi. Znam da će većina u ovome pronaći sebe, a neki i svoju decu. U principu, deca ne govore istinu ne da bi nešto dobila, kao što to rade odrasli, nego da bi nešto izbegla. Postoji još jedan fenomen koji liči na laž, karakterističan za sasvim malu decu, a u stvari je dečja fantazija. Na primer, niko od odraslih neće se preneraziti ako malo dete kaže da je videlo slona kako šeta po Kalemegdanu. Ako pak neko odrastao kaže tako nešto, ili će mu se smejati, ili pitati koliko je popio, ili „na čemu je”, ili će ga proglasiti u najmanju ruku neobičnim. Dakle, što je dato detetu, nije dato odraslom, da parafraziram latinsku poslovicu. Vaspitanje dece podrazumeva i korekcije ovakvih fenomena. Kazna nije baš dobar metod. Ako dete kaže istinu, ma kako nam se ona nije dopadala, vrlo je važno da ga zbog toga ne kaznimo, niti ukorimo.
Čuveno zamajavanje nekoga ko je krenuo da vas osvoji
Fantastična haljina
Stvari izgledaju malo drugačije kada su u pitanju odrasli. Većina onoga što spada u tzv. bele laži je nešto što onoga ko tome pribegava štiti od situacije koja mu nije prijatna, ili mu je neugodna. Od bele laži nema štete ni za koga, nekada je čak i korisna. Da me ne razumete pogrešno, svako od nas voli da čuje kako su kolači za rođendan „posebni”, haljina za proslavu „neprevaziđena”, šminka „fantastična”, a opšti utisak koji ostavljamo deluje tako cool. Hm, da li nam baš svi govore istinu? Na nekom eventu popijete čašu koktela više. Vaš pratilac je malo zbunjen. Kažete: „Danas me baš nešto boli glava. Ne pamtim kada me je uhvatio alkohol od samo jednog koktela”. A tek ono čuveno zamajavanje nekoga ko je krenuo da vas osvoji. Te ne mogu danas jer imam poslovnu večeru, te ne mogu sutra jer imam karte za operu (od toga ih uglavnom već boli glava), te ne mogu prekosutra jer sam se još pre mesec dana jedva dogovorila sa drugaricama iz srednje škole da se konačno nađemo, te ne mogu… idem kod mojih, idem kod bake, menadžer me je opteretio brojnim poslovima jer samo u mene ima poverenja da će to biti urađeno kako treba… Sve je to možda i delotvorno ako ne preterate. Jer možda i on neće moći, iz sličnih ali muških razloga, da izađe sa vama do kraja ovog milenijuma.
Bele laži spadaju u onu vrstu socijalne komunikacije koja je naizgled bezazlena, liči na pitanje „kako si?”, na koje ne očekujete odgovor
Čemu služe bele laži? Ne škode nikome, trenutno rešavaju problem, sprečavaju neugodnosti, svakoga ostavljaju sa utiskom da je sve u redu, niko nije osiromašen, nikome nije uskraćena informacija od životne važnosti. Moglo bi da se kaže da u ovom kontekstu bele laži spadaju u onu vrstu socijalne komunikacije koja je naizgled bezazlena, liči na pitanje „kako si?”, na koje ne očekujete odgovor, čuveno „pozdravi tvoje”, pri čemu se ne sećate ko je sve „tvoj” i slično.
Iskrivljavanje realnosti
Kada ova vrsta komunikacije prestaje da bude bezazlena? Neki potpuno zaborave na autentičnost komunikacije do te mere da više ni sami sebi ne veruju. Ako su bele laži nešto što je sastavni deo vaše komunikacije sa svetom, vrlo je verovatno da će vas drugi u tome otkriti i da će simpatično, najčešće bezazleno iskrivljavanje istine biti kvalifikovano kao karakteristika ličnosti koja se zove, ne baš simpatično – lažljivost. Izbegavanje istine je karakteristika ljudi koji imaju potrebu da nešto dobiju – bolju poziciju u društvu, firmi, kod partnera… Oni gotovo da veruju u to što govore, a nekada laž koriste kao sredstvo manipulacije drugima i u stanju su da se uporno bore u opovrgavanju laži kada ih neko u tome uhvati ili ih sa time konfrontira. To su najčešće nedovoljno sigurne osobe koje se kriju iza onoga što smatraju poželjnijim, ili po sebe povoljnim. Iskrivljavanje realnosti u ovako ekstremnim situacijama ipak ukazuje da takva osoba ima neku vrstu psihološkog problema, unutrašnji konflikt sa samom sobom koji se reflektuje na okolinu, kao i deo rizičnog ponašanja koje, samo po sebi, nekada izaziva osećaj moći i trijumfa. No, ne pričamo o tome.
Ne zaboravimo, bilo da su crne ili bele, laži su ipak negovorenje istine
Vratimo se belim lažima. Nekada je lepo reći nešto nekome kome to mnogo znači, mada možda baš i nije sasvim tačno. Glasam za iskrenost, sem onda kada je nekome zaista neophodno da ga u nečemu podržimo, istaknemo uspeh malo većim nego što jeste, lepotu malo blistavijom, zanos malo strasnijim. To može da bude pokretač ka nečemu većem, lepšem, da pruži sigurnost i osećanje moći, doživljaj da je neko uspeo a silno se trudio. Ima vremena, shvatiće da u vreme kada smo nešto govorili možda i nismo rekli pravu istinu, ali neće se ljutiti. Dakle, biće to nešto što će tog nekog obogatiti, a nas neće osiromašiti.
Glasam za iskrenost, sem onda kada je nekome zaista neophodno da ga u nečemu podržimo, istaknemo uspeh malo većim nego što jeste, lepotu malo blistavijom, zanos malo strasnijim
Razmislite svaki put kada kažete da nešto ne možete a možete, nećete a hoćete, niste a mogli ste, niste videli a jeste, niste uradili a mogli ste, nije bilo najbolje a pohvalili ste, nekoga niste slušali pažljivo, ali ste mu zdušno delili savete. Pri tome, ne zaboravimo – bilo da su crne ili bele, laži su ipak negovorenje istine. Imati meru u tome jeste lična, ali i socijalna veština, nikako jedini način komunikacije.