Boje su u modi – kako sam obojila sebe

Dok se život polako, poslednjih godinu dana, bori sa svetskim krizama da postane normalan, ja sam shvatila da su boje ponovo postale miran i nezaobilazan deo moje svakodnevice

Kada se pogleda unazad kroz istoriju odevanja, boje su uvek imale veliki značaj, u svakom trenutku na drugačiji način.

Kada obratite pažnju na paletu materijala garderobe, lako ćete napraviti razliku između bogatih tonova baroka i pastelne razdraganosti rokokoa. Nećete se ni trenutak zapitati, nad tamnom i dostojanstvenom viktorijanskom Engleskom, da li crni i sivi tonovi pripadaju baš tom trenutku u vremenu.

Tako je bilo sve dok nismo duboko zagazili u drugu polovinu dvadesetog veka. Onda je sve eksplodiralo i pomešalo se, pa smo dobili brojne potkulture koje su imale svoja unutrašnja pravila i kretanja.

Odjednom je sve bilo moguće.

Odjednom je istorijski tok odevanja mogao da se prati kroz jednu osobu i njene promene i psihička stanja. Boje su postale deo ličnog razvoja svakoga od nas pojedinačno.

Ovde se vraćam na sasvim lični plan, a čini se da je to deo života većine oko nas. Najpre sam bila dete, devojčica, i boje su bile neobično važne. Kada se setite odeće najdaljeg perioda u koje vam pamćenje seže, prvo ćete pomisliti na boju. Reći ćete „za priredbu u vrtiću obukla sam plavu haljinu”, pa ćete tek onda dodati vrstu kroja, ili možda i nećete.

Roze haljina i crvena pelerina

Tako se ja najpre sećam jedne roze haljine sa bretelama na ramenima. Zatim je, za početak mog hodalačkog staža, značajna jedna crvena pelerina opervažena belim krznom, jer porodična legenda kaže da sam prvi put potrčala baš kada sam nju ugledala.

Najpre se sećam jedne roze haljine sa bretelama na ramenima

Navodno sam tada, kao i sada, volela da obilazim čaršiju, pa je ta pelerina bila poziv na pokret, a bila je jarke boje, što je možda donekle bila njena pokretačka snaga.

Zatim je došlo tinejdž doba i bilo je važno, a posebno u školi u kojoj su se susretale umetničke ambicije, da budeš svoj i drugačiji. Moja je odluka bila da odaberem svoju boju koja će me činiti prepoznatljivom. Odabrana boja bila je ljubičasta, a distinktnost je bila, čini se, samo u mojoj glavi, jer se nije desilo da me iko iz tog perioda pamti kao devojku u ljubičastoj dukserici.

Ipak, to je bila još jedna istorijska faza ličnog razvoja.

Crna dekada

Zatim su usledile godine traganja i lutanja, što dvadesete, pretpostavljam, moraju da budu. Nakon toga se odjednom rodila ideja koja će obeležiti percepciju moje pojave u očima onih koji su me sretali. Naišla je takozvana crna dekada. Moja ideja da bi umetnik trebalo da bude sveden i da nosi samo crnu boju  jer ga to ne konfrontira njegovoj umetnosti, pretvorila je moj ormar u prilično mračnu, ali otmenu i nesumnjivo, kako sam i želela, svedenu masu odevnih predmeta koji su govorili da su oni tu samo da budu platno na kome će se jasnije ocrtavati jedna izuzetno zanimljiva osoba.

Moja ideja bila je da bi umetnik trebalo da bude sveden i da nosi samo crnu boju, jer ga to ne konfrontira njegovoj umetnosti

Naravno, to je ponovo bila samo moja projekcija.

Šta je ko video i da li su poruke adekvatno poslate, to je predmet posebnog razgovora.

Povratak boja

Onda je usledio period kada je život stao. Ušli smo u kuće i stavljena je pauza na svakodnevne aktivnosti. Ko što i obično biva, sve što jako pritisnemo ima tendendenciju da se odupre, pa se to desilo i sa životom. U moj život su polako počele da se vraćaju boje.

Najpre jake crvene i plave kao detalji, a zatim su počeli da ih prate i čitavi potoci boja koji su se slivali i prekrivali police moga ormara. Odjednom je glad za bojama postala nezajažljiva, isto kao što je postajala i želja za normalnim životom.

Dok se život polako, poslednjih godinu dana, bori sa svetskim krizama da postane normalna verzija sebe, ja sam shvatila da su boje ponovo postale miran i nezaobilazan deo moje svakodnevice.

Zapravo, modne tendencije, bez obzira koliko bili u njih uronjeni, veoma malo znače čak i najposvećenijim modnim sladokuscima. Naš unutrašnji sat i potrebe mnogo su jači diktat trendova, onih trendova koje industrija nameće.

Dok u ovom trenutku bojim svoj život tonovima svetla i leta, neko se odlučuje da postane alternativan i u crno obojen umetnik i nijedan pogled na aktuelnu paletu sezone neće ga od toga odvratiti. Zato je, za razliku od baroka ili rokokoa sa početka priče, paleta našeg doba – paleta individualnosti, samo ako smo spremni da svet tako sagledamo.

Naslovna fotografija: Stristajleri, Pariska nedelja mode 2019. © Creative Lab / Shutterstock.com