Bogojavljenje – običaji i verovanja

Bogojavljenje je jedan od 15 najvećih praznika pravoslavne vere. On je centralni od tri uzastopna praznika koji se vezuju za krštenje Isusa Hrista na reci Jordan.

To je dan kad se prvi put ljudima objavila Sveta Trojica. Zbog toga se na Bogojavljenje ljudi pozdravljaju rečima: Bog se javi.

U znak sećanja na reku Jordan u kojoj je Sveti Jovan krstio Isusa, na Bogojavljenje se u crkvama vrši osvećenje vode. Osvećena bogojavljenska vodica koju vernici odnose svojim kućama cele godine štiti od zla i bolesti. Narod veruje da se na bogojavljensku noć otvaraju nebesa i da će im se ispuniti ono što tada požele. Devojke te noći sanjaju suđenika.

Kada je Bogojavljenje?

Bogojavljenje je nepokretni praznik i uvek se slavi 12 dana posle božića, 19. januara. Sa Krstovdanom koji pada 18. januara i Svetim Jovanom koji je 20. januara, Bogojavljenje čini niz praznika kojima se vernici podsećaju na događaje vezane za Hristovo krštenje.

Kad je Isus Hrist krenuo u svoju misiju, došao je Svetom Jovanu da ga ovaj krsti. Jovan ga je krstio tako što ga je tri puta potopio u vodu reke Jordan. U času kad je Hrist kršten, desilo se objavljivanje boga u sva njegova tri oblika. Sa nebesa se oglasio Bog Otac rečima: „Ovo je sin moj ljubljeni koji je po mojoj volji”, a na Isusa, sina Božijeg, sleteo je Sveti Duh u obliku goluba.

U Jevanđelju po Mateju taj događaj se opisuje sledećim rečima: „I krstivši se, Isus izađe odmah iz vode i gle, otvoriše mu se nebesa i vidje duha Božijega gdje silazi kao golub i dolazi na njega. I gle, glas sa nebesa koji govori: Ovo je sin moj ljubljeni koji je po mojoj volji.”

Ovaj događaj opisuju sva četiri Jevanđelja. Isus je kršten u svojoj 30. godini, koja je kod starih Jevreja smatrana godinom zrelosti.

Verovanja i običaji za Bogojavljenje

Bogojavljenje je praznik stariji od Božića, jer je u ranom hrišćanstvu počeo da se proslavlja pre nego što je počeo da se slavi dan Hristovog rođenja.

Danas se dani između Božića i Bogojavljenja zovu nekršteni dani ili trapave sedmice jer se u te dane ne posti. Tek se Krstovdan posti, a na Bogojavljenje se nikad ne posti, bez obzira na dan u koji padne. U tih 12 dana između Božića i Bogojavljenja ne vrše se parastosi, ali se može odlaziti na groblje.

Veliki značaj koji pravoslavlje pridaje Bogojavljenju u narodu je stvorio i brojna verovanja vezana za veliku moć toga dana.

Vaistinu se javi – pozdrav koji se koristi na ovaj praznik

Običaji za Bogojavljenje podrazumevaju da se vernici međusobno pozdravljaju rečima: „Bog se javi”, a otpozdravljaju sa: „Vaistinu se javi”.

Tim pozdravom, kao i otpozdravom, potvrđuje se velika važnost dana božijeg objavljivanja na Zemlji. Grčki naziv za Bogojavljenje je teofanija i doslovno znači objavljivanje boga. Reč teofanija u istom značenju korišćena je i pre pojave hrišćanstva.

Prvi put je zabeležena u Homerovoj Ilijadi, a ima je čak i Epu o Gilgamešu. Događaj obljavljivanja božanstva ljudima duboko je ukorenjen u kolektivno nesvesno celog čovečanstva.

Plivanje za časni krst – neizostavni deo Bogojavljenja

Voda, kao važan elemenat u činu Hristovog krštenja, do danas je ostala nezaobilazna kao sredstvo pročišćenja u obredu krštenja. Krštavanjem u reci Jordan Isus je objavio da sebe izjednačava sa grešnicima, da je on uzeo na sebe grehe sveta. Zato mnogi običaji vezani za ovaj dan uključuju vodu i čin žrtvovanja. Najpoznatiji je svakako običaj plivanja za časni krst.

Posle bogojavljenske liturgije, mladi ljudi, pretežno mladići, ali sve više i devojke, ulaze u hladnu vodu reke ili jezera i plivaju do drvenog krsta koji je sveštenik prethodno osveštao i spustio u vodu.

U ovom slučaju podvig se sastoji u tome što su i temperatura vazduha i temperatura vode veoma niske jer Bogojavljenje pada usred zime, u ono doba godine koje je narod zvao jovanjskim mrazevima.

Svake godine se ovaj događaj održava u Beogradu na Adi Ciganliji, u Zemunu i na Dunavskom keju, ali i u svim drugim mestima na najbližoj reci ili jezeru. Ovaj običaj prisutan je kod svih pravoslavnih naroda, čak i u onim zemljama gde su zime daleko hladnije nego kod nas.

Međutim, većina učesnika u plivanju za časni krst kaže da se nikada niko nije razboleo posle toga jer su svi bili vrlo motivisani i samo učešće smatraju velikom čašću. Ipak, treba napomenuti da nije u pitanju trka, jer nije cilj pobeda, već da svi učesnici doplivaju do krsta, zbog čega plivači treba da se međusobno hrabre i pomažu.

Samo učešće u trci je velika čast, ali se veruje da će onaj ko prvi dopliva do krsta i izvadi ga iz vode cele godine biti posebno blagosloven.

Vernici koji nisu fizički spremni i izdržljivi da plivaju za časni krst, a žele da se učvrste u veri i izraze posebno poštovanje Bogojavljenju, posle liturgije izlaze na reku ili jezero u okolini svojih naselja, i u prisustvu sveštenika i uz molitvu ulaze u hladnu vodu i tri puta se potapaju.

Simbolika ovog čina je višestruka, a motivi vernika uglavnom su želja da se izlože pročišćujućim moćima osvećene vode na veliki i moćan praznik.

Bogojavljenska noć – običaji

Sva narodna verovanja vezana su za bogojavljensku noć.

To potiče od toga što se za najveće hrišćanske praznike, Božić i Uskrs, drže ponoćne liturgije u crkvama, a za Bogojavljenje se služi ujutru. Da bi svoje poštovanje Bogojavljenja izjednačio sa ovim najvećim praznicima, narod je ostajao budan i za bogojavljensku noć.

Bogojavljenska noć je ona između Krstovdana 18. i Bogojavljenja 19. januara.

Veruje se da se za bogojavljensku noć nebesa otvaraju i da se tada zamišljene želje sigurno ispunjavaju. 

Crkvena tradicija ovaj običaj ne prepoznaje kao hrišćanski, već upućuje na molitvu kao put za spasenje duše, a Bogojavljenje je praznik koji nas podseća da je Bog tu za nas i naše spasenje.

Kad se gleda u nebo za Bogojavljenje?

Iako narod zna da Bog nije bunar želja, on ipak odvajkada veruje da se u noći između 18. i 19. januara – između Krstovdana i Bogojavljenja – tačno u ponoć, samo na trenutak nebo otvara i čuje šta od njega tražimo.

Zato tada treba izaći napolje ili prosto stati kraj otvorenog prozora i nebu došapnuti svoju želju. Posle nam još ostaje da sa nepomućenom nadom čekamo da nam se želja ostvari tokom te godine.

Ovaj, kao i drugi bogojavljenski običaji, proističu iz čovekove potrebe da na svoju stranu i za svoje ciljeve pridobije silu veću i jaču od samog sebe.

Verovanje koje se vezuje za neudate devojke

Svi ljudi imaju neodoljivu želju da zavire u budućnost, ali ni kod koga ta želja nije tako jaka kao kod neudatih devojaka. Zbog toga su one odvajkada baš za ovaj veliki dan vezivale svoju potrebu da saznaju za koga će se udati. One su na bogojavljensku noć pod jastuk stavljale ogledalce da bi im u san došao budući muž – suđenik.

U nekim krajevima postojao je običaj da se za Bogojavljenje devojke skupe i umese testo.

Svaka bi napravila četiri loptice od tog testa, pa bi tri loptice obeležila imenima tri momka, a četvrta bi ostala neobeležena. Zatim bi te loptice od testa spustila u kipuću vodu. Prva loptica koja ispliva na površinu otkrivala je budućeg mladoženju. Ako ispliva neobeležena loptica, značilo je da devojka još nije upoznala svog suđenika.

Šta se radi na Bogojavljenje? 

Ključni događaj na dan Bogojavljenja je jutarnja liturgija. Toga dana služi se Zlatoustova liturgija, a prethodnog dana, na Krstovdan, služi se liturgija Vasilija Velikog.

Posle liturgije vrši se veliko osvećenje vode. Ono se vrši i uoči praznika, na Krstovdan posle liturgije i na Bogojavljenje posle liturgije.

Obred se vrši ili u crkvi ili se izlazi na neki prirodni tok vode. Počinje pevanjem himni i kađenjem. Voda ovde predstavlja prvobitni svet, svet pre Hrista, koji je on svojim dolaskom proslavio. U jednoj od himni se kaže: „Danas se osvećuje priroda vode i Jordan se prekida i zadržava svoj tok, gledajući Gospoda koji se pogružava.”

Osvećenu vodicu vernici zahvataju i odnose svojim kućama. Atmosfera u kući je svečana. Tog dana se, kao što smo već rekli, nikad ne posti.

Bogojavljenska vodica

Svetost bogojavljenske vodice vezuje se za vodu reke Jordan koju je Isus posvetio krstivši se u njoj. Osvećena voda koja se iz crkve odnosi kući cele godine ostaje nepromenjena i pitka. Upravo zato se veruje u njenu svetost, njenu lekovitost i uopšte njenu pročišćujuću moć.

Kako se koristi bogojavljenska vodica?

Bogojavljensku vodicu treba cele godine piti po malo. Pijemo je kada imamo neku telesnu nevolju, duhovnu bol ili osećamo unutrašnji nemir. Piju je bolesnici, njome se umivaju i škrope deca kad su uznemirena i bebe kad mnogo plaču. I odraslima pomaže da se smire kad su uzrujani ili ljuti.

Bogojavljenskom vodicom treba poprskati prostoriju u kojoj smo imali neželjenog ili neprijatnog posetioca.

Zbog verovanja u jaka zaštitna svojstava bogojavljenske vodice, neki ljudi odnose iz crkve kući čitave balone. Sveštenici upozoravaju da to ne treba činiti jer je dovoljna samo flašica bogojavljenske vode za celu godinu. Ljudi zapravo ne znaju kako se koristi bogojavljenska vodica.

Bogojavljensku vodicu pijemo samo po gutljaj ili samo nekoliko kapi sipamo u čašu sa običnom vodom. Kad hoćemo da se umijemo bogojavljenskom vodom, to ne znači da ćemo se pljuskati po licu. Biće dovoljno sasvim malo vode kojom ćemo navlažiti dlanove i njima preći preko lica.

Sasvim mala količina bogojavljenske vodice preneće svoje svete moći na običnu vodu u kojoj je razblažena. Ovo uverenje vrlo je slično onom na kome se zasniva homeopatija, a potvrđuju ga i nova naučna otkrića o „pamćenju vode”.