zivotno-iskustvo
Biti tu – velika odgovornost istinske prisutnosti - To sam ja
par i pas

Biti tu – velika odgovornost istinske prisutnosti

Koliko god da smo hrabre, idemo grlom u jagode, imamo rešenje za svaku situaciju, čak i onu koju nismo mogle ni da predvidimo, bilo bi lakše, samo da je neko bio tu.

Koliko puta u životu nam je bio potreban neko, samo, eto, da bude tu? Svaka od nas bi rekla – nebrojeno. Ne mora ništa da kaže, da uradi, da nas odmeni, već samo da bude tu. Mnogo je situacija kada nam je potrebno nečije, čak i nemo, prisustvo. Koliko god da smo hrabre, idemo grlom u jagode, imamo rešenje za svaku situaciju, čak i onu koju nismo mogle ni da predvidimo, bilo bi lakše, samo da je neko bio tu.

Roditelji su uvek tu

Nisu prijatelji tu samo kada je teško. Tu su i kada smo srećni, delimo životne radosti, radujemo se jedni drugima i životu. Ali, znamo da smo tu jedni za druge

Dete od roditelja očekuje da bude tu, u svakoj situaciji. Kada prvi put načini korak, igra se sakrivanja, traži zaturenu igračku ili ga vode lekaru na vakcinaciju. Podrazumeva se da je roditelj tu, nekad ispred, nekad iza deteta. Osećaj da je tu, za dete je od neprocenjive važnosti. Daje osećanje sigurnosti i zaštićenosti. Sigurno ste imale prilike da vidite decu kako se rasplaču kada roditelj nestane sa njihovog vidika. „Tu sam” je dovoljno da se dete uteši.

Od onog trenutka kada roditelji nisu više najtvrđa linija odbrane od životnih Scila i Haribdi, otvara se prostor ili, bolje rečeno, napravi se prostor da nam neko drugi bude tu. Roditelji su, ako smo srećni da ih još uvek imamo – tu; znamo to, osećamo, ali ima onih situacija kada želimo da ih poštedimo od naših životnih oluja.

Dovoljno je što su sa nama preležali boginje, kretali u vrtić, prvi razred, srednju školu, polagali maturu, diplomirali, brisali nam suze zbog prvih ljubavi, kuražili za prvi posao, istinski se radovali našoj sreći, tugovali kada smo bile tužne. Roditelji su zaista neko ko je bio i ostao tu.

Dođu onda situacije kada ih treba poštedeti problema u partnerskoj vezi, sa decom, prijateljima, kolegama na poslu. Ne, ne treba od njih kriti istinu, ali nema ni preke potrebe da ih preplavimo onim kroz šta su i sami prolazili, uz to imali reprizu i sa nama i, ako smo te sreće, i sa našom braćom i/ili sestrama.

Roditelji su, ako smo srećni da ih još uvek imamo – tu; znamo to, osećamo, ali ima onih situacija kada želimo da ih poštedimo od naših životnih oluja

Biti tu – i u dobru i u zlu

Često u životu potom pronađemo nekog na koga možemo da se oslonimo baš u tom smislu. Taj neko je tu za nas – ne moramo ni da tražimo, ni da pitamo. To su prijatelji za ceo život, neko ko će doći i kada se ne nadamo, ko će umeti da kaže ono što nam je u tom trenutku potrebno. Nisu prijatelji tu samo kada je teško. Tu su i kada smo srećni, delimo životne radosti, radujemo se jedni drugima i životu. Ali, znamo da smo tu jedni za druge.

Tu su i partneri od kojih očekujemo da budu tu. Isto očekivanje imaju i oni od nas. Biti za nekoga tu, u partnerskom odnosu, znači zaista deliti dobro i zlo. Nije važno na koju stranu se okreće kantar na vagi, važno je da smo tu.

Biti tu nije mala odgovornost. Zapravo je velika, i podrazumeva bezuslovnost, odanost i istinsku prisutnost. Upravo zbog toga se nađemo u istoj ulozi u kojoj su nekada bili i naši roditelji. Biti tu za dete, uvek i u svakoj prilici i neprilici, jedan je od osnovnih zadataka roditelja. Očekivanja naše dece u tom smislu se nimalo ne razlikuju od onih očekivanja koja smo mi imali od naših roditelja. Tako se priča ponavlja.

Velika lekcija malih ljudi

Ako smo naučeni na to koliko je važno biti tu, onda zadatak nije toliko težak. Traži malo, a uzvraća mnogo. Oni koji to najbolje znaju su deca. Intuitivno, iz svog malenog iskustva, osećaju koliko je važno biti tu.

Intuitivno, iz svog malenog iskustva, deca osećaju koliko je važno biti tu

Tako sam čula divnu priču o dvoje male dece. Dečačić od šest godina se žali babi i dedi kako ga boli grlo. U kadar telefona ulazi njegova sestra koja nema još tri godine. Pitaju je „Šta ti radiš?” Ona hvata brata za ruku i kaže „Ništa, samo sam tu.” Velika lekcija malih ljudi. Zaista, možda je vreme da počnemo da učimo od dece.

Nismo još stigli da im nametnemo neke iskrivljene modele, nismo im ugasili empatiju ni potrebu da budu utešeni i utešitelji, da vole i budu voljeni.

Kako sve to izgubimo kad porastemo?