Barbika
Prečesto sam, sa pozicije nekog „ko je ukapirao sve”, kritikovala devojke i žene koje se besomučno podvrgavaju plastičnim operacijama i koriguju svoj fizički izgled. Nažalost, mnoge od njih završavaju u nekoj vrsti karikature iz crtaća o Džesiki Rebit. Ogromne grudi, otečena prevelika usta, veštačke zadnjice, dopunjene jagodice.
U drastičnim slučajevima radi se o telesnoj dismorfiji – psihičkom poremećaju – da se u ogledalu osoba uvek vidi kao ružna ili sa nedostacima. Nema sumnje da su epidemiji dismorfičnih sindroma doprineli mediji, društvene mreže i planetarna opsednutost telom, izgledom i egom.
Ali, i tragična usamljenost pojedinca u razularenoj gomili na društvenim mrežama.
A onda, pre nekoliko dana, na jednom Jutjub kanalu koji inače pravi fantastične dokumentarističke intervjue sa ljudima – krajputašima zapadne civilizacije – naletela sam na mladu ženu koja izgleda kao neka lutka iz seksi-šopa – obučena u roze, sa kosom ofarbanom u roze, i preuveličana u svakom delu tela koji slavi porno-industrija. Ne znam zašto, zastala sam da čujem šta ona ima da kaže.
Ova žena imala je priču, daleko veću, ozbiljniju i težu od bilo kog silikona koji je ubrizgala u sebe. Majka ju je dala na usvajanje, čim se rodila. Kad je malo porasla, upoznala je majku i saznala da ima dve starije sestre i jednu mlađu – odnosno da je majka samo nju dala na usvajanje. Bila je ubeđena da je odbačena, jer majci nije bila dovoljno lepa.
Otuda, dakle, njena mahnita potreba da bude lepa sebi i svetu koji, koliko god maglovit bio, uvek ima obrise daleke majke koja ju je ostavila. Potreba za ljubavlju i za komplimentima odvela ju je u svet profesionalnog seksa i estetske hirurgije, a roze boja njene kose, haljine i karmina, i njene sobe, govori o Barbi sindromu – žena je sama priznala da je izgleda ostala zarobljena u vlastitom detinjstvu, odnosno da nikada nije potpuno odrasla.
Zanimljivo, izjavila je da su muškarci koji padaju na njene draži uglavnom oni koji imaju nerazrešene odnose sa svojim majkama.
Šta da kažem? Ostavila je na mene utisak.
Kad sam odgledala taj intervju, pomislila sam na prokletstvo savremene civilizacije koja je suštinu zamenila formom, bliskost – izgledom, a smisao života traganjem za pilulom sreće. Nema sumnje da su njoj, i mnogim drugima, sve te intervencije pomogle da bar ponekad o sebi misle bolje.
Ali, s druge strane, ne mogu da prestanem da mislim na onu jednostavnu istinu da onog trenutka kada počnemo da tražimo sreću izvan sebe samih, postajemo dobrovoljne sluge onih koji su nam od života napravili pakao.