Autobus

Kao i sav normalan svet, i ja se redovno vozim autobusima po gradu. Nekoliko stanica, ovde-onde, i stignem brzo, ponekad čak i proćaskam sa šoferom, ali uglavnom posmatram Beograd kroz prozor GSB-a, stojeći, i vidim ga drugim očima.

I sve bi bilo divno da se u gradskom prevozu ne događa nešto neverovatno, od čega mi se diže kosa na glavi, a nisam primetila da to još nekom smeta.

Pre neki dan, u autobusu, jedna žena je pričala telefonom: mogli smo da saznamo koliki joj je bilirubin i kako stoji sa gvožđem, onda da je juče kuvala pasulj, baš joj je dobro ispao, pa će ga imati i za sutra, što, podgrejan je još bolji, pa je l’ nije, da joj njen Žućko (očigleno njen pas) svake noći zaspi kod nogu, da su joj ćerke, obe, u Austriji, da je i zvala da se lepo ispričaju o svemu, kaže ide do zadnje stanice i da nigde ne žuri, da imaju vremena da proćaskaju o svemu, da je u poslednje vreme nešto bole noge, da ne veruje da je Mile našao drugu…

Ubadale su me njene reči u mozak kao da su od gvožđa. Okrenula sam se, htela sam da joj kažem da se utiša, i da nas ne zanimanju njene priče, ali uzdržala sam se, shvativši da sam verovatno jedina koju taj glasan telefonski razgovor nervira. Nemalo puta studentkinje su mi se drale za vrat dovikujući se sa rođacima iz unutrašnjosti, drugi su se žalili na kolokvijume, ili na ljubavi, ili na studentski dom. I sve to kao da su sami u prostoru, kao da oko njih nema drugih ljudi. Kao da su u svojim dnevnim sobama.

Nije problem što ljudi pričaju telefonom, nego što pričaju glasno, o ličnim stvarima ili o glupostima, svejedno, kao da drugi ljudi oko njih ne postoje.

To zaista nisam videla nigde na svetu. Ni u jednom autobusu, ni u metrou, ni u vozu nisam videla ljude koji pričaju glasno telefonom, a kod nas takve glasne izlive reči možete da doživite i u parking-servisu i u bankama i u prodavnicama.

Glasni razgovor, u stvari, predstavlja precrtavanje prisustva drugih, njihovo simboličko brisanje, dok je u isto vreme svojevrsno otimanje zajedničkog prostora koji je, u glavama onih kojima niko nije objasnio, odjednom shvaćen kao pozornica.

Javni prostor postao je privatna svojina nevaspitanih ljudi, koji su slobodu shvatili kao slobodu da se ne obaziru.

A radi se o tome da se o privatnim stvarima, pred neznancima, ako već mora da se govori, govori tiho.